Brendovi Srbije - ”Caricu Milicu” prisvojili Nemci

Naslovna

Vesti

”Caricu Milicu” prisvojili Nemci

Autor: Dragutin Stevanović

PORED tek načete tegle ajvara, tanjir s naslaganim suvim mesom, kulenom i sirom, a kajmak u sredini. Ima, naravno, i čvaraka. A, da sve lakše “klizi”, tu je šljivovica.Bio bi to, reklo bi se, deo tipične srpske trpeze, spremljene da zadivi strance. Kad bi se za tim stolom pokrenula rasprava čiji su posluženi specijaliteti, nema sumnje da bi mnogim Srbima zastao zalogaj u grlu.

Jer, dok se u našoj zemlji mastio brk, drugi su radili na tome da omaste džep, pa su sada i tuđi postali proizvodi za koje smo verovali da su samo naši.

Hvatajući korak za razvijenim zemljama u oblasti zaštite intelektualne svojine, nadležni u Srbiji uveliko rade na tome da se naša “etiketa” stavi na što više proizvoda. Iz neznanja ili zato što lepše zvuči, sve se naziva stvaranjem srpskog brenda. Zato se na istoj listi, uz domaću ljutu i proju, često nalaze Novak Đoković, Marija Šerifović, Sabor trubača u Guči...

Za razliku od proslavljenih sportista i umetnika, koji nesumljivo podižu ugled Srbije u svetu, proizvodi koje želimo da predstavimo kao svoje moraju da se lepo upakuju i da se zaštite pre slanja na inostrano tržište. Poslednji veliki uspeh bila je zaštita srpske šljivovice, odnosno domaće rakije po recepturi iz sela Šljivovice, na tromeđi Mokre gore, Tare i Zlatibora.

Da ne bude zabune, zaštićena je geografska oznaka porekla, što znači da će u restoranu preko granice moći da se naruči užička, valjevska, čačanska, mionička šljivovica... Geografska oznaka porekla garantuje da proizvod potiče iz određenog regiona i da svoje osobine duguje baš tom području, a ime se naknadno štiti.

Ako je priča o rakiji nekome previše “ljuta”, možda je pitkija ona o vinu. Iako je Srbija zaštitila geografsko poreklo kosovskometohijskih vina, na flašama tog pića koja se pakuju za strano tržište ne mogu da se koriste pojedina imena srpskih srednjovekovnih junaka!

Dragomir Ćemalović, osnivač naše prve specijalizovane privatne firme za zaštitu i valorizaciju intelektualne svojine, umeo je, upravo na primeru vina, da objasni kako smo zbog nebrige izgubili ono za šta smo i dalje ubeđeni da je naše. Domaći proizvođač, recimo, nije zaštitio imena “kosovo polje”, ni “car lazar”, ni “carica milica”. To su uradile nemačke firme, koje imaju “tapiju” i na ime “manastirka” za rakiju.

Branislav Raketić, savetnik za bezbednost i kvalitet hrane pri Ministarstvu poljoprivrede, kaže da je trenutno prioritetan zadatak širenje liste proizvoda zaštićenog geografskog porekla.

Na listi zaštićenih je sada 25 proizvoda, a među njima su sremski kulen, rtanjski čaj, svrljiški kačkavalj, valjevski duvan-čvarci, leskovačko meso sa roštilja - nabraja Raketić.
Do kraja godine trebalo bi da bude zaštićeno još dvadesetak proizvoda. Italijani su, recimo, zainteresovani da pomognu u postupku registracije leskovačkog ajvara, koji se sada uveliko prodaje na njihovom tržištu.

Na pitanje - šta bi stavio na trpezu, a da na stolu može da stoji samo srpska zastavica, Raketić diktira: kulen iz Bačkog Petrovca, užički pršut, sjenički sir, horgoška paprika i vino - bermut.
Za ovo aromatično vino, nalik likeru, inače, postoji podatak da se nalazilo u vinskoj karti čuvenog broda “Titanik”!

Ovako spakovana “srpska korpa” mogla bi uskoro da bude i deo poklona koji bi domaći zvaničnici uručivali svojim kolegama iz inostranstva, kada ih posećuju ili goste. Savetnik za proizvodnju alkoholnih i bezalkoholnih pića pri Ministarstvu poljoprivrede Milica Stanojević, dodaje i da nam je EU zaštitila komovicu, homoljsku klekovaču, lozovaču, šumadijski čaj... Ona ističe da u Srbiji ima mnogo proizvođača, ali je malo zvanično registrovanih.

Viski, francuski konjak i naša rakija mogu da stanu rame uz rame - uverava Milina Stanojević. - Naš problem je što evropsko tržište zahteva određene količine, koje ne mogu da se obezbede ukoliko se proizvođači ne udruže. I kad se udruže u akciji osvajanja rafova inostranih prodavnica, domaća preduzeća moraće dobro da se upoznaju sa pravilima igre. Jer, procene su da je danas čak od pet do deset odsto svetske robe “piratizovano”, a opet većina naših firmi izlazi na strano tržište držeći svoje ime i ime svog proizvoda “na promaji”, rizikujući da ga prisvoji ko se prvi seti.

Nije tako davno bilo, ima svega nekoliko godina, kada su Sjedinjene Američke Države našu zemlju najoštrije upozorile - pretile su čak i sankcijama - zbog nepoštovanja intelektualne svojine. Na podužoj listi “grehova”, najviše nam se zameralo zbog piraterije, kao i nelegalne upotrebe brendova koji se u identičnom obliku ili s malim dodacima upotrebljavaju kod nas. U međuvremenu se mnogim lovcima za lakom zaradom u našim redovima stalo na put. A, nekako u isto vreme počela je sve glasnija polemika o tome kako da Srbija zaštiti i svoje proizvode i znanje koje se u njih ulaže. Iako smo u toj oblasti, još pre dva veka, vodili glavnu reč, sada se opet učimo. Mnogi će se složiti da Srbija ima mnogo toga da predstavi svetu, a što nije samo za jelo i piće. U potrazi za pravim srpskim “brendom” pominju se lepe devojke, ljubaznost naših ljudi, gostoprimstvo, dobar provod, pa čak i naše “bre”... Na sve to, međutim, ne može da se stavi etiketa. Ali, zato postoji mogućnost da se zaštiti ideja koja kruži i Internetom - da se Beograd reklamira kao grad mira.

AJVAR

ZA „običnog“ turistu sigurno nije važno da li je suvenir koji ponese u svoju zemlju na bilo koji način zaštićen, već je bitno da ga podseća na tu državu. A kod nas, recimo, mogu da se pazare i majice s natpisom - „Ajvar“.
Znamo da ajvar nije samo naš, ali smo ga mi prisvojili, a to pankersko „A“, u stvari, jeste bunt na srpski način - kaže nam Boris Gajica, iz prodavnice „011 šop“.
Često pravimo i poklone za strane diplomate koji odlaze iz naše zemlje. Na pirotski ćilim, 15 puta 15 centimetara, u korpu stavimo malu ikonu, par opančića, bukmarker sa desenom ćilima, slatko ili med s orasima i knjige o Beogradu i Srbiji.

BILI PRVI

ZAJEDNO sa još deset zemalja, Srbija je davne 1883. godine bila jedan od osnivača Pariske konvencije o zaštiti industrijske svojine, a tri godine kasnije osnovana je i Bernska konvencija za zaštitu autorskog prava. Tako je još 1884. godine usvojen zakon o zaštiti robnih marki, u kojem se pominje reč - žig. A, u Srbiji je 1920. godine osnovano i telo za zaštitu intelektualne svojine.

„ZVANIČNA“ RAKIJA

TO što smo uspeli da zaštitimo srpske šljivovice ne daje nam veliku prednost na tržištu - smatra Dragan Đurić, predsednik Udruženja proizvođača voćnih rakija “Srpska rakija”.
Ne vidim problem da, recimo, Česi uzmu iz Srbije šljivu ili destilat, pa da uz gotov proizvod prilože sertifikat. Najavažnije je da obezbedimo kvalitet po evropskim i američkim strandardima. Da ni pakovanje uvek ne prodaje robu, Đurić ilustruje primerom albanskog konjaka “skenderbeg”, koji je imao prilično lošu ambalažu, ali su se, zbog kvaliteta pića, za njega mnogi otimali. On kaže da je prihvaćen predlog Udruženja da srpska rakija bude zvanično piće koje će se služiti stranim gostima koji dolaze u Vladu Srbije, ali i gostima u našim ambasadama širom sveta.